ŽIVADIN JOVANOVIĆ O ZAPADNJAČKOM MEŠANJU, UGRAĐIVANJU STRANIH KADROVA, UNIŠTAVANJU VOJSKE I DRŽAVE

Nesporno je da SAD, VB i Nemačka, imaju strateške geopolitičke interese na Balkanu i posebno, prema Srbiji koji su, kako i novija istorija pokazuje, suprotni životnim interesima Srbije i i srpskog naroda (suverenitet i teritorijalni integritet, prava RS, nezavisna spoljna i unutrašnja politika). U sprovođenju svoje strategije čija je suština dominacija one primenjuju najrazličitije metode i sredstva od laskanja i «ohrabrivanja» do ucena, podela, sankcija i vojne sile. Ugrađivanje «svojih ljudi», kadrova u strukture vlasti, na jednoj, i sprečavanje pozicioniranja protivnika, na drugoj strani, sastavni je deo tehnologije dominacije.

Najdirektnije mešanje u kadrovanje zapadnjaka u Srbiji bilo je na delu u vreme puča 2000. i vlasti DOS-a kada su o strukturi Vlade i popunjavanju određenih resora odlučivali američki i ambasadori zemalja „kvinte“ (poznati sastanci u „Klubu privrednika“, na Dedinju). Zna se i «doprinos» generala NATO-a, savetnika MO „za reformu Vojske“. Oni su oterali u penziju sve generale i admirale, učesnike odbrane zemlje od agresije NATO 1999. i obezbedili da važne položaje u vojsci preuzmu ljudi koji su im odani. Tako je upropašćena, razoružana i ponižena Vojska, razoren je čitav sistem odbrane, a zemlja lišena najboljih vojskovođa. Slične kadrovske, i ne samo kadrovske, „reforme“ doževeli su gotovo svi resori države, uključujući spoljne poslove, državnu bezbednost i privredu.

Iako smo vojno neutralna i nezavisna zemlja, u mnoge institucije dovedeni su savetnici iz zemalja NATO. Otvoreno prozapadni i pro-NATO ministri za inostrane poslove bukvalno su proterali najstručnije profesionalne diplomate, ukinuli spoljnu obaveštajnu službu (SID) i šifrovanu komunikaciju sa DKP uz obrazloženje da u «demokratski» (čitaj – prozapadno) uređenoj državi nema tajni! Toliki stepen ponižavanja i kvislinškog dodvoravanja nije zabeležen u vekovnoj istoriji srpske države. Sve je bilo kamuflirano „demokratizacijom“, „evropeizacijom“, „boljim životom“, «predvidivošću», «odgovornom politikom» i drugim licemernim floskulama. «Vikiliks» je pun svedočanstava o ulizičkom ponašanju proameričkih kadrova i njihovom utrkivanju u servilnosti prema američkim predstavnicima.


Ne jednom je konstatovano da velike sile, kao što su SAD, VB i Nemačka ne menjaju svoju strategiju i geopolitiku od jedne do druge vlade, osim taktički i privremeno, ukoliko naiđu na ozbiljnije prepreke. Uz nešto pojednostavljenja ali zbog fokusiranja na suštinu, može se reći da su njihovi geopolitički i strateški ciljevi i danas isti kao i do sada:
«Obuzdavanje», odnosno, slabljenje srpskog faktora na Balkanu; produbljivanje i cementiranje postojećih podela srpskog naroda i Srbije kao države; intenziviranje priprema za nova drobljenja naroda i teritorije; promena svesti srpskog naroda, napuštanje nacionalnih, kulturnih, moralnih i duhovnih vrednosti; revizija istorije na štetu srpskog naroda; revizija ili ukidanje rezolucije SB UN 1244 i Dejtonsko-pariskog sporazuma; priznavanje nezavisnosti Kosova i Metohije i stvaranje unitarne BiH uz ukidanje stečenih prava srpskog naroda i dominaciju muslimanskog faktora; istiskivanje Rusije i Kine iz Srbije i sa Balkana; članstvo Srbije u NATO-u.

SAD, VB i Nemačka svojom višedecenijskom praksom pokazuju da ne prihvataju Srbiju kao suverenu, nezavisnu i ravnopravnu evropsku zemlju. Razume se da će one takve ocene javno odbijati, da će isticati prijateljske, dobre namere, «zajedničke vrednosti», potencijale Srbije, vrednost donacija i investicija, obim trgovinske razmene i mnogo drugoga. Mađutim, u praksi za njih je Srbija država sa ograničenim suverenitetom, bez priznatih granica u kojima je postala članica UN, OEBS i drugih međunarodnih organizacija. U njihovoj vizuri, Srbiji se ne sme dozvoliti vođenje nezavisne spoljne politike i strateška partnerstva sa Rusijom i Kinom. Umesto d se izvinu za nelegalnu agresiju 1999. za ljudske žrtve i da nadoknade ratnu štetu, te zemlje vrše pritisak da za sve to Srbija prizna sopstvenu odgovornost!

Za nametanje svoje geopolitike, interesa i ciljeva navedene države će i u buduće, na najrazličitije načine, tražiti izvršioce i kadrove u svim važnijim institucijama i domenima upravljanja državom. Ne verujem da su liste podobnih kadrova male jer imaju bogato iskustvo i razrađen sistem pripremama, odabira i razmeštanja sposobnih vazala.

Sa politikom «vraćanja na Balkan» i «širenja na Istok» «kadrovanje» u Srbiji nesumnjivo postaje veliki izazov za zapadne službe. Problem nastaje otuda što je i dosadašnji nivo mešanja bio teško podnošljiv i što je u značajnoj meri razobličen u javnosti. Setimo se afera «sa elementima inostranosti», zatim, javnih tvrdnji predstavnika vlasti da u Vladi ima stranih agenata, da su funkcioneri nekih službi radili nedopustive stvari «u dosluhu sa zapadnim službama» i slično.

Drugi je problem, što zapadne sile u postavljanju svojih ciljeva, sfera uticaja, sredstava i puteva za njihovo ostvarivanje – ne prihvataju nove realnosti. One se tiču, najpre, izmenjenog odnosa moći na globalnoj i evroppskoj sceni pojavom novih, nezaobilaznih globalnih faktora, a potom i, bar donekle, izmenjenog rasporeda spoljnopolitičkih i spoljno-ekonomskih interesa Srbije danas u odnosu na vreme kada su vodeći srpski kadrovi, gotovo, u potpunosti svoje i interese Srbije poistovećivali sa interesima i strategijom Zapada (NATO, EU). Srbija, svakako želi dobre odnose sa Zapadom i njihovo unapređenje, ali nikako po cenu slabljenja strateškog partnerstva sa Rusijom, Kinom, Indijom, ili sa drugim zemljama rastuće moći. Ucenjivački potencijal na koji se Zapad dugo oslanjao u svojoj politici prema Srbiji i srpskom narodu nije isti danas kao pre 20 godina. Naprotiv, vreme i odnosi danas pre bi upućivali na to da Zapad otvorenije prizna sopstvene propuste i ozbiljne greške u odnosu prema Srbiji i srpskom narodu, nego na to da oživljava anahrone metode hladnog rata i unipolarnog poretka. Prihvatanje Srbije i srpskog naroda kao važnog i nezavisnog partnera na Balkanu, priznavanje njenih vitalnih interesa, a pre svih, suvereniteta i teritorijalnog integriteta, ispravljanje grešaka iz prošlosti, jeste jedini ispravni put za uspostavljanje međusobnog poverenja i i svestranu saradnju.

Mogu strane sile i službe i dalje nastojati da u strukture srpskih institucija «ugrađuju» «svoje favorite» po meri svojih ciljeva i interesa iako će i to ići sve teže. Međutim, važnije od toga je pitanje kakva će biti srpska kadrovska politika. Ona se mora rukovoditi znanjem, stručnošću i prethodnim rezultatima a ne stranačkom ili ličnom lojalnošću. Najefikasnija brana protiv stranog mešanja i uticaja su: prvo, dosledna strategija nezavisnosti, suvereniteta, teritorijalnog integriteta i autonomnog odlučivanja; drugo, rešavanje otvorenih pitanja dijalogom, mirnim putem, na osnovu međunarodnog prava, važećih sporazuma i odluka SB UN; treće, dobrosusedstvo i otvorenost za saradnju sa svim zemljama i integracijama na osnovu ravnopravnosti i obostranih interesa; i, četvrto, izbor najsposobnijih, najstručnijih i jedino Srbiji odanih kadrova za ostvarivanje navedenih ciljeva. Tendencija da se izborom pojedinaca na odgovorna mesta u državi udovoljava očekivanjima bilokog stranog faktora ili lobija je kontraproduktivna i nespojiva sa principom nezavisnosti. Stručnost, profesionalizam i bezbednost moraju dobiti pravo mesto u kadrovanju.

PIŠE, AUTOR TEKSTA JE NJEGOVA EKSELENCIJA GOSPODIN ŽIVADIN JOVANOVIĆ, PREDSEDNIK BEOFORUMA

OBJAVIO LIST POLITIKA

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

rezultati