ŽIVADIN JOVANOVIĆ O REZOLUCIJI 1244, RUSIJI I KINI, PRISLUŠKIVANJU, O ZAPADU I NUKLEARNOM ORUŽJU, O SVEPRISUTNIM SLUŽBAMA …

Jedna od bitnijih političkih “figura i aktera” iz 90-ih godina, desna ruka Slobodana Miloševića, bivši šef SPOLJNIH POSLOVA – DIPLOMATIJE, vrsni poznavalac SVETSKIH ZBIVANJA i visoke politike, svedok događaja … otkriva istinu o krucijalnim pitanjima iz prošlosti koje se na našu žalost ponavljaju i ticaće se i BUDUĆNOSTI, svih građana Srbije.

Reč je o Živadinu JOVANOVIĆU, bivšem ministru spoljnih poslova SRJ, diplomati sa bogatom karijerom i sadašnjem predsedniku “Beogradskog foruma” koji je ujedno i autor knjige, bestsellera o KOSOVU I REZOLUCIJI 1244 ,POD NAZIVOM “1244 :KLJUČ MIRA U EVROPI”.

Njegov intrigantan tekst prenosimo čitaocima u totalitetu, integralno.

VELIKA BRITANIJA I SAD SE STALNO DRŽE PRINCIPA „NEMAJ
POVERENjA U SRBE“

  • Destabilizacija koja nam preti od strane Londona i Vašingtona usmerava se na
    omalovažavanje i pokušaj revizije Rezolucije 1244, omalovažavanje i pokušaj revizije
    Dejtonskog sporazuma, a ja sam tome uvek dodavao – i revizije odluka Podgoričke
    skupštine. Ja u tome vidim antisrpsku strategiju SAD i Britanije.
  • Revizija Rezolucije 1244 znači negiranje suvereniteta i integriteta Srbije kao
    matične države Srba. Revizija Dejtona znači ukidanje RS kao garanta opstanka Srba u
    BiH. Revizija odluka Podgoričke skupštine je ugrožavanje ogromnog dela srpskog
    stanovništva.
  • Napisao sam knjigu od 900 stranica sa procenom da je Rezolucija 1244 garant mira u
    Evropi. Onaj ko ruši Rezoluciju 1244, ne ugrožava samo mir i stabilnost Balkana nego
    Evrope! KiM je za mir Evrope važan ništa manje nego što su Sudeti bili 1938-e.
  • Zapad svrbe dlanovi, svrbe ih rakete i nuklearno oružje. Njihove geostrategije se
    približavaju pravilu da prvi upotrebe nuklearno oružje u preventivne svrhe. Njihove
    vojno-obaveštajne i obaveštajne službe su sveprisutne. Videli smo to sa Velikom
    Britanijom i hapšenjem njenih špijuna (u Bugarskoj) – što pokušava da se zataška, a to
    takođe pokazuje koliko su ti odnosi složeni.
  • Ne razumem izjave da je “Britanija stajala iza albanski septembarskih napada na sever
    Kosova, a sada će Rosu po istom obrascu napasti i Valač“. Pasivnim ponavljanjem – to
    kao da legalizujemo. Umesto toga, u medijskom govoru treba da dominira zahtev za
    potpunom primenom Rezolucije 1244.
  • Može li se neko ko u SB UN pokreće inicijativu da se srpski narod žigoše kao
    genocidni i neko ko to podržava tretirati kao prijatelj, ili čak i strateški
    partner a da se ne žrtvuju nacionalno dostojanstvo i logika zdravog razuma?!
  • Zabrinut sam što predstavnici Srbije ne traže da se sprovede odredba o pravu za
    povratak 250 000 Srba. Što ne traže povratak 1999 vojnika srpske vojske na Kosovo i
    Metohiju. A to nije malo, jer na celom KiM sada ima oko 3-4 hiljade pripadnika Kfora.
  • Srbija možda i ima neke crvene linije, ali one se stalno pomeraju i moramo da pazimo
    da nam se ne zaustave na Koridoru 10! U skladu sa britanskim i američkim interesima.


SJEDINjENE Države i njihov najbliži saveznik Velika Britanija uznemirene su
slabljenjem svoje moći na Balkanu i jugoistoku Evrope, jer mnoge zemlje tog regiona
ubrzano razvijaju saradnju sa Rusijom i Kinom.


Kina na jugoistoku Evrope ima vodeću ulogu u modernizaciji infrastrukture, pre
svega saobraćajne. Gradi brze pruge i autoputeve. Uspostavlja linije more-kopno, od
Pireja, preko Skoplja, Beograda, Budimpešte, ka centralnoj Evropi i severu i skraćuje
put od Sredozemlja do Severnog mora.


Rusija kvalitativno unapređuje odnose sa zemljama Balkana i jugoistočne Evrope o
čemu svedoče gasovodi i naftovi, kao i rusko učešće u modernizaciji infrastrukture.
Kina i Rusija rade neke od tih projekata zajedno, kao što je pruga Beograd-
Budimpešta.
Dakle, zemlje ovog podneblja razvijaju odnose sa Rusijom i Kinom i u onim oblastima
u kojima su imale saradnju sa zapadnim zemljama. I taj razvoj odnosa ide brže nego razvoj
odnosa sa Zapadom.


Zemlje regiona shvataju da su odnosi bitno drugačiji nego devedesetih godina kada su
ovde dominirali Britanci, Amerikanci i Nemci, te u novouspostavljenim
geopolitičkim odnosima, metode sankcija, pretnji, ucena i izmišljenih opasnosti više
ne daju onakve rezultate na koje su Britanci i Amerikanci ranije mogli da računaju.
Pri tome, treba istaći da se ove konstatacije odnose na ceo region – dakle i na
zemlje koje nisu članice NATO pakta, ali i na one koje to jesu!


NATO članice se gradiraju po stepenu poverenja.
Postoje takozvane petoro ili šestoro očiju, gde su anglo-saksonci jedan blok, a svi
drugi nemaju dostupa tajnim informacijama!


U tom smislu, lako je da se razume da članstvo u NATO ne štiti jednu zemlju od
pritisaka niti joj garantuje stabilnost, jer London i Vašington moraju osiguravati
svoje interese, a nemaju poverenja prema drugim članicama, naročito prema zemljama
jugoistočne Evrope i Balkana.
Dakle, njihove izjave o poverenju i partnerstvu su – deklarativne.
To nije upitno kad se zna da:

  • Amerika špijunira svoje najbliže saveznike: prisluškuje lidere zemalja zapadne
    Evrope, uključujući Merkel!
  • Jedni druge istiskuju iz velikih poduhvata na poslovnom planu. O kakvom poverenju
    se može govoriti prema zapadnom Balkanu kad Amerika, Velika Britanija i Australija
    lome kičmu Francuskoj na „dilu“ prodaje podmornica Australiji i jednoj Francuskoj –
    stalnoj članici SB UN, atomskoj sili, tradicionalnom savezniku – prljvim metodama
    oduzimaju velike poslove koji su bili u odmaklim fazama planiranja i priprema za
    realizaciju .
  • Bugarska i Rumunija su bile neobaveštene o transportu S400 iz Rusije u Srbiju u
    vreme kada su ti sistemu korišćeni u zajedničkim vežbama. Transport je išao preko
    Bugarske, NATO nije imao pojma o tome.
  • U Poljskoj i Češkoj su posle bombardovanja Jugoslavije plasirani filmovi o
    lažima kojima se NATO služio i bio uhvaćen od strane novinara u toj sopstvenoj laži.
    Počevši od plana Potkovica pa na dalje. NATO je još tada pokazao da ne drži ni do
    kakve ravnopravnosti u savezu, odnosno da glavnu reč vode SAD i Britanija i da ne
    veruju nikome drugom. To je bio preloman trenutak koji je otkrio nedemokratsku prirodu
    tog saveza. Ona se samo vremenom razvijala raznim metodama, od propagande do
    špijunaže.
  • Crna Gora je geostrateški važan deo Balkana i Evrope, ali tamo postoji
    nestabilnost u smislu jakih konfrontacija sa potpuno oprečnim stavovima oko mera i
    oblasti saradnje sa NATO. Posebno im je u oku srpski faktor. Oni sami znaju kakvim
    prljavim metodama su odvojili Crnu Goru od Srbije i obezbedili razbijanje SR
    Jugoslavije. Generalni sekretar NATO je bio kum izlaska Crne Gore iz SRJ.
    Znaju da to što su uradili nema nikakve veze sa principima, demokratijom,
    slobodnom izražavanja stavova naroda. Jer, narod Crne Gore uopšte nije pitan o njenom
    učlanjenju u NATO.
  • I u Srbiji su neke pronatovske snage govorile da nije ni potreban referendum o
    odnosu sa NATO, jer šta zna narod – pa i ne treba da bude pitan.
    Jedan od osnovnih principa koga se drže Velika Britanija i SAD je „nemaj poverenja
    u Srbe“. Gde god su Srbi – oni su mali Rusi i u njih se ne sme imati poverenje. (Možda
    kad bi imali desetak NATO baza u Srbiji, onda bi znali da Srbija pod silom ne može da
    sledi svoja ubeđenja i tradiciju odnosa sa Rusijom.)
    Takav srpski faktor je prisutan u Crnoj Gori. Srpski narod zvanično čini trećinu
    stanovništva, a suštinski, to je srpski narod u celini.
    Istovremeno, kriminalni režim je zamenjen pre godinu dana, a njegovi ostaci su
    nepouzdani oslonac Britancima i Amerikancima, koji su crnogorske političare
    spašavali od nekih sudskih procesa da bi obezbedili njihovu kooperativnost u pogledu
    članstva u NATO i pripreme za baze i centre (na Sinjajevini)
    Britanija i SAD – pošto nemaju poverenja u ova savezništva – spremne su da
    destabilizacijama obezbede željena ponašanja zemalja Balkana i jugoistočne Evrope.

One su nenadmašne u predviđanju, planiranju i pripremanju tako loših stvari kao
što je destabilizacija. I nemaju nikakvih predubeđenja u tome.
Ono što smatraju da je u njihovom interesu – one će to i preduzeti.
Eskobar je rekao Krivokapiću da će ta vlast imati podršku dotle dok podržava
atlantistički kurs Crne Gore i dok je u NATO.


To je pretnja.
U toj formi su upozorili i predsednika Srbije – rekli su da će imati njihovu
podršku dok je „na kursu EU“. A šta znači „na kursu“? Znači ono što oni kažu da znači,
a to se može pročitati ovako: „Bićete dobri kada uđete u NATO“.


Floskule upozorenja se prilagođavaju svakoj zemlji pojedinačno, ali za ceo Balkan i
jugoistočnu Evropu generalno važi to da se nova destabilizacija u Londonu vidi kao
otvaranje mogućnosti za vraćanje Britanije i SAD tamo gde je smanjeno njihovo prisustvo.
Destabilizacija je istovremeno put i sredstvo za potiskivanje Rusije iz regije.
Da li će destabilizacija uspeti, to zavisi od novih odnosa snaga moći u celoj
Evropi.


Najmlađe članice NATO su shvatile da u NATO nema ni demokratije i nikakvog
poverenja i da je to piramidalna organizacija u kojoj se zemlje koncentrišu u krugovima
približnog statusa.


Samo u poslednjih mesec dana, Crnoj Gori je Eskobar poručio da se sa njom ne mogu
deliti sve informacije, u Bugarskoj je izbila špijunska afera.
Nepoverenje ostaje za dugi period!


Poniženje koje je Bugarska doživela od Britanije – njen MUP je uhapsio „ruske
špijune“, ali se ispostavilo da ti špijuni ne rade za Rusiju nego za Britaniju – to se
poniženje ne može izbrisati, ono je tu i ostaje trajno zabeleženo.


Ako govorimo o perspektivama odnosa, moramo se na jednoj strani vratiti na ono da
je proklamovani demokratski karakter u Bugarskoj i Rumuniji u drugim članicama NATO
zemalja samo – proklamovan. Jer, osećanja naroda i njihov smisao za ispravnost i
prncipijelnost je sasvim drugačiji od ponašanja političkih elita.


Elite su daleko od naroda, a narod nije pitan ni u Rumuniji ni u Bugarskoj za
članstvo. NATO nije dozvoljavao da tu bude demokratskog izjašnjavanja, a članstvo je
dobio u nekim „paketima“ kao poklon i nagradu, a u stvari je to značilo gušenje njihove
slobode i gubljenje njihove nezavisnosti.

Sa druge strane, Anglosaksonci u Rumuniji i Bugarskoj imaju NATO baze i drže u
obruču te zemlje držeći ih pod kontrolom.

Da bi se one pomerile iz te kontrole, to zahteva vreme. Kao i u slučaju drugih novih
članica, čiji narodi osećaju jaz u odnosu na SAD i Britaniju.
U glavama ljudi koji vode te zemlje sigurno jeste razmišljanje o alternativi.
Ali, to nije samo pitanje odluke, nego procesa koji je vezan za strategiju globalne
konfrontacije Zapada protiv Kine i Rusije.


Znamo kakav je značaj crnomorskog basena, bilo bi prerano da pretpostavimo da će se
lako izvući iz čeljusti Anglosaksonaca, jer su u igri globalni ciljevi.
U igri je pitanje da li je moguće povratiti unipolarni poredak.


Zapad svrbe dlanovi, svrbe ih rakete i nuklearno oružje. Njihove geostrategije se
približavaju pravilu da prvi upotrebe nuklearno oružje u preventivne svrhe.

Anglosaksonci imaju tačne planove za šta žele da upotrebe teritoriju i akvatoriju
crnomorskog regiona. U tim zemljama su uspostavili mrežu kapitala, multinacionalnih
kompanija i medija. Imaju sve elemente da drže regiju pod kontrolom.


Ako im zasmetaju neki delovi elite, dovešće druge lojalnije delove. Njihove vojno-
obaveštajne i obaveštajne službe su sveprisutne.
Videli smo to sa Velikom Britanijom i hapšenjem njenih špijuna – što pokušava da
se zataška, a to takođe pokazuje koliko su ti odnosi složeni.
Ono što je nesporno jeste da se produbljuje nepoverenje članica NATO u
svrsishodnost njihove pozicije kao članova NATO pakta.
Velika Britanija i SAD to vide, preokupirane su strahom i ne biraju sredstva kako
da odbrane svoje pozicije!


Kada je reč o zemljama regije koje nisu članice NATO i njihove odbrane od
destabilizacije koja im preti od strane Londona i Vašingtona, treba da skrenemo
pažnju na opasnosti od nekoliko stvari.


Prva je omalovažavanje i pokušaj revizije Rezolucije 1244, omalovažavanje i
pokušaj revizije Dejtonskog sporazuma, a ja sam tome uvek dodavao i revizije odluka
Podgoričke skupštine
.


Ja u tome vidim antisrpsku strategiju SAD i Britanije.
Tim revizijama je zajednička antisrpska suština.

Revizija Rezolucije 1244 znači negiranje suvereniteta i integriteta Srbije kao
matične države Srba.


Revizija Dejtona znači ukidanje RS kao garanta opstanka Srba u BiH.
Revizija odluka Podgoričke skupštine je ugrožavanje ogromnog dela srpskog
stanovništva.

I Rezolucija 1244 i Dejtonski sporazum imaju trajnu vrednost dok se u
potpunosti ne izvrše! To su dokumenti koji po svom karakteru imaju najveću
pravnu snagu u međunarodnom pravnom poretku.
Veoma sam zabrinut kada slušam odgovorne srpske političare koji kažu da im
Rezolucija 1244 ne valja, da o njoj govore ljudi koji je nisu ni pročitali.
Ja sam napisao knjigu od 900 stranica i tamo sam napisao da je Rezolucija 1244 garant
mira u Evropi. Onaj ko ruši Rezoluciju 1244, ne ugrožava miri stabilnost Balkana nego
Evrope!


Moj je stav, pišem to i u knjizi, a sada ponavljam, da je Kosovo i Metohija za mir
Evrope važan ništa manje nego što su Sudeti bili relevantni u Evropi 1938, kada su
Hitleru predati, iza leđa Rusije, Čemberlen je na Hitrou rekao da je mir spasen, a
videli smo da je to otvorilo vrata oluji Drugog svetskog rata.


Kad je Hitler Ušao u Sudete, ušao je u celu Čekoslovačku. Mađari i Poljaci su
potom uzeli svoje delove, a onda je usledio napad na Poljsku i počeo je Drugi svetski rat.
Tako i danas, svako udaljavanje od 1244 znači prizivanje sukoba, ne na Balkanu nego u
Evropi.


To nije bilo kakav problem, nego deo globalne konfrontacije.
Zato me brine kad državnici prijateljskih zemalja naglašavaju značaj 1244 u
razgovoru sa našim državnicima, a naši državnici preskaču i ne spominju 1244.
Umesto toga, svaki put kad razgovaraju sa bilo kojim stranim državnikom, naši
državnici moraju da traže puno sprovođenje Rezolucije 1244. Jer, Rezolucija je do sada
sprovedena samo delimično. I to su sprovedeni samo oni delovi koji su sadržali
obaveze Srbije.


Obaveze prema Srbiji nisu sprovedene. I ja sam zabrinut što predstavnici Srbije
ne traže da se te odredbe sprovedu, što ne zahtevaju da se sprovede odredba o pravu za
povratak 250 000 Srba i drugih naealbanaca na svoja ognjišta – a ne da predviđaju da
povratak nije realan.


Dalje, moraju da traže povratak 1999 vojnika srpske vojske na Kosovo i Metohiju. A
to nije malo, jer na celom KiM sada ima oko 3-4 hiljade pripadnika Kfora, što bi
značilo da bi srpski kontigent brojao više od polovine sadašnjeg Kfora.
To treba da traže, a ne da govore da nije realno da to dobijemo. To su obaveze prema
Srbiji i mi moramo da to tražimo.


Mi moramo da tražimo od naših državnika da javno traže punu primenu 1244, a ne
da stalno govore kako „to nije realno, kako Rezolucija 1244 nije savršena“.
Ispada da je ona savršena za strane državnike od Sija do Putina , Modija ili
predsednika Kipra, a nesavršena za nas.

Šta mi u stvari hoćemo kad to ne spominjemo?
Ne postoji bolji oslonac. Čim se udaljimo od 1244, mi izlazimo na brisani prostor
NATO paktu.


Takođe ne razumem izjave da je “Britanija stajala iza albanski septembarskih napada
na sever Kosova,
a sada će napasti i Valač“.

Ponavljajući takve naslove, to postaje obični žargon, mi to legalizujemo tako što
ponavljamo i ponavljamo da će ovoga datuma ili onoga datuma biti neki napad.
Naši analitičari i političari se utrkuju u predviđanjima zla za Srbe na Kosovu.
Umesto toga, u medijskom govoru treba da dominira zahtev za potpunom primenom
Rezolucije 1244.


Nije nikakva mudrost ni umnost pogađati koga datuma će doći Rosu i šta će zauzeti.
Kako ne shvataju koliko je to destruktivno i ponižavajuće da tako govore?!
Pa, nećemo mi valjda da odomaćujemo takve stvari u očima i ušima naše domaće
javnosti!?


Kada Rusija ili neka druga zemlja kaže da podržava rešenje po Rezulciji 1244 i
rešenje sa kojim se složi Beograd, ovaj deo „rešenje sa kojim se složi Beograd“ ima
funkciju da se Beograd podseti na svoju odgovornost, da je on taj koji mora da poštuje i
da se bori za Rezoluciju 1244. A ne da se pozivaju na Rezoluciji 1244 samo kad Kfor dođe
na sever, pa onda naši političari kažu da Kfor ima pravo po 1244.


Oni se na nju pozivaju samo onda kad treba da kažu da Srbija ima obavezu trpljenja.
A sada nešto što će se čuti prvi put dosad: svi incidenti sa tablicama, navodnom
borbom protiv korupcije i kriminala u privredi, upadanje Rosu na sever, sve to je pred
našim očima bilo pokriće za militarizaciju severa Kosova!
Dakle, u međuvremenu je militarizovan sever Kosova – ne samo duge cevi Prištine
nego je i Kfor dobio svoje baze. Sva destabilizacija je bila samo maska da bi se desila
militarizacija severa Kosova!


Srbija možda i ima neke crvene linije, ali one se stalno pomeraju i moramo da
pazimo da nam se ne zaustave na Koridoru 10!

U skladu sa britanskim i američkim interesima.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

rezultati